Seeds Gallery Com,
5/
5
<meta http-equiv="Content-Type" content="text/html; charset=UTF-8" />
<h2><strong>Mirisni Jasminski Pirinac (riza ili oriz) Seme</strong></h2>
<h2><span style="color: #f20606;"><strong>Cena je za pakovanje od 20 semena.</strong></span></h2>
<p><span>Jasminski pirinač (takođe mirisni pirinač ili siamski pirinač) se uglavnom sadi na severu Tajlanda, ali iu Laosu, Vijetnamu i Italiji.</span></p>
<p><span>Zove se "mirisni pirinač" jer prijatno mirise na jasmin dok se kuva.</span></p>
<p><span>Pirinač (riža ili oriz) seme je trave vrste Oryza sativa (Azijski pirinač) ili Oryza glaberrima (Afrički pirinač). Ova žitarica je u veoma šikokoj upotrebi širom sveta kao osnovna hrana za veliki deo ljudske populacije, a posebno u Aziji. To je poljoprivredna roba sa trećom po veličini proizvodnjom u svetu (pirinač, 741,5 miliona tona u 2014), nakon šećerne trske (1,9 milijardi tona) i kukuruza (1,0 milijardi tona).</span></p>
<p><span>S obzirom na to da se značajni delovi šećerne trske i kukuruznog useva koriste u druge svrhe osim ljudske konzumacije, pirinač je najvažnija žitarica u pogledu ljudise ishrane i kalorojskog unosa. On pruža više od petine kalorija koje ljudi konzumiraju širom sveta.[2] Pstoji mnoštvo varijeteta pirinča i kulinarske preferencije ispoljavaju regionalne varijacije.</span></p>
<p><span>Monokotni pirinač se normalno uzgaja kao godišnja biljka, mada u tropskim oblastima može da preživi višegodišnja kultura i dati rasad se može koristiti i od 30 godina.[3] Uzgoj pirinča je dobro prilagođen zemljama i regionima sa niskim troškom radne snage i velikom količinom padavina, popto je uzgoj radno intenzivan i zahteva velike količine vode. Međutim, pirinač se može uzgajati skoro svuda, čak i strmim brdskim i planinskim područjima uz upotrebu terasastih sistema kojima se kontroliše dovod vode. Iako je pirinač potekao iz Azije i pojedinih delova Afrike, vekovi trgovine i izvoza su ga učinili uobičajenim usevom u mnogim kulturama širom sveta.</span></p>
<p><span>Tradicionalna metoda za uzgajanje pirinča je poplavljivanje polja pri, ili nakon setve mladih sadnica. Ova jednostavna metoda zahteva dobro planiranje i servisiranje sistema brana i kanala za navodnjavanje, ali redukuju rast manje robusnih korova i štetočinskih biljki koje ne mogu da rastu u potopljenom stanju. Ovim pristupom se takođe odvraćaju životinjske štetočine. Iako poplave nisu obavezne za kultivaciju pirinča, sve druge metode navodnjavanja zahtevaju veće napore u pogledu suzbijanja korova i štetočina tokom perioda rasta i drugačiji pristup za đubrenjenju zemljišta.</span></p>
<p><span>Naziv divlji pirinač se obično koristi za vrste iz rodova Zizania i Porteresia, nezavisno od toga da li su divlje ili domestikovane, mada se termin može koristiti za primitivne i nekultivisane varijetete roda Oryza.</span></p>
<p><strong>Etimologija</strong></p>
<p>Naziv je privi put korišten u engleskom jeziku sredinom 13. veka. Reč rice je izvedena iz starofrancuske reči ris, koja potiče iz italijanske riso, koja je proistekla iz latinske oriza, koja je izvdena iz grčke reči <span>ὄρυζα</span> (oruza). Grčka reč je izvor svim evropskim rečima (cf. velškog reis, nemačkoj Reis, litvanskoj ryžiai, srpskohrvatskoh riža, poljskoj ryż, holandskoj rijst, mađarskoj rizs, rumunskoj orez).</p>
<p>Poreklo grčke reči je nejasno. Ponekad se smatra da potiče iz Tamilske reči (arisi), ili rdije starotamilske reči arici.[7][8] Međutim, autori poput Krišnamurtija[9] se ne slažu sa stanovištom da je starotamilska reč arici izvor grčkog termina, već smatraju da je pozajmljena iz pradravidske reči -{*wariñci}. Majrhofer[10] smatra da su neposredni izvor grčke reči staroiranske reči tipova *vrīz- ili *vrinj- (koje su izvor moderne persijske reči Berenj), mada se one ultimatno mogu povezati sa Indo-arijskim izvorima (kao što je Sanskritska reč vrīhí-) i naknadno sa dravidijanskim rečima.</p>
<p><strong>Karakteristike</strong></p>
<p>Biljka pirinča može da poraste 1–1,8 m u visinu, ponekad i više u zavisnosti od soja i plodnosti zemljišta. Ona ima dugačko, vitko lišće koje je 50–100 cm dugačko i 2–2,5 cm široko. Mali vetrom oprašeni cvetovi se formiraju u razgranatim lučnim do visećih cvasti koje su 30–50 cm duge. <span>Jestivo seme su zrna (krupa) 5–12 mm duga i 2–3 mm debela.</span></p>
<p><strong><span>Kuvanje</span></strong></p>
<p><span>Sorte riže su tipično klasifikuju kao dugo, srednje, i kratko zrnaste.[11] Zrna dugozrnog pirinča (sa visokim sadržajem amiloze) imaju tendenciju da ostanu netaknuta nakon kuvanja; zrna pirinča srednje dužine (bogata amilopektinom) postaju lepljiva. Zrna srednje dužine se koriste u slatkim jelima, za rižoto u Italiji, i mnogim drugim jelima od pirinča, kao što je arròs negre u Španiji. Neke sorte riže dugog zrna imaju visok sadržaj amilopektina, kao što je tajlandski lepljivi pirinač, se obično kuvaju na pari.[12] Lepljivi pirinač srednje dužine se koristi za suši; lepljivost omogućava pirinču da zadržava oblik nakon oblikovanja. Pirinač kratkog zrna se obično koristi za sutlijaš.</span></p>
<p><span>Instantni pirinač se razlikuje od onog kuvanog parom po tome što je u velikoj meri kuvan i zatim osušen. On ima znatno degradirani ukus i teksturu. Boje za pirinač i skrob se često koriste pri pravljenju tečnog testa i hlebne mase radi povećanja hrustljavosti.</span></p>
<p><strong><span>Priprema</span></strong></p>
<p><span>Riža se obično ispira pre kuvanja kako bi se uklonio višak skroba. Pirinač proizveden u SAD obično je pojačan vitaminima i mineralima, i ispiranje bi dovelo do gubitka hranljivih materija. Pirinač može se više puta ispirati, sve dok voda za ispiranje nije čista, da bi se poboljšala tekstura i ukus.</span></p>
<p><span>Pirinač se može natopiti u vodi da bi se skratilo vreme kuvanja, sačuvalo gorivo, svelo na minimum izlaganje visokim temperaturama, i redukovala lepljivost. Kod nekih sorti, natapanje poboljšava teksturu kuvanog pirinča putem povećane ekspanzije zrna. Natapanje pirinča može da traje od 30 minuta do nekoliko sati.</span></p>
<p><span>Smeđi pirinač se može natopiti u vrućoj vodi tokom 20 sati radi stimulacije klijanja. Tim procesom, zvanim germinacija smeđeg pirinča (GBR),[13] se aktiviraju enzimi i povećava sadržaj amino kiselina uključujući gama-aminobuterna kiselina, čime se poboljšava nutriciona vrednost smeđeg pirinča. Ovaj metod je rezultat istraživanja sprovedenih tokom Međunarodne godine pirinča Ujedinjenih Nacija.</span></p>
<p><span>Pirinač se kuva u ključaloj vodi ili pomoću pare, i pri tom apsorbuje vodu. Putem apsorptivnog metoda pirinač se može kuvati u zapremini vode sličnoj zapremini pirinča. Putem metoda brzog ključanja, pirinač se može kuvati u velikoj količini vode koja se iscedi pre serviranja. Priprema brzim ključanjem nije poželjna za obogaćeni pirinač, popto se znatan deo aditiva gubi u odačenoj vodi. Električni lonac za pirinač, koji je popularan u Aziji i Latinskoj Americi, pojednostavljuje proces kuvanja pirinča. Pirinač (ili bilo koja druga zrna) se ponekad brzo peku na ulju ili masnoći pre kuvanja (na primer safronski pirinač ili rižoto); to čini kuvani pirinač manje lepljivim. Taj način pripreme se obično naziva pilaf u Iranu i Avganistanu ili birijani (dam pukt) u Indiji i Pakistanu.</span></p>
<p><strong><span>Jela</span></strong></p>
<p><span>U Arapskoj kuhinji, pirinač je sastojak mnogih supa i jela sa ribom, živinom, i drugim tipovima mesa. On se takođe koristi za punjenje povrća ili za omotavanje u lišću grožđa (dolma). U kombinaciji sa mlekom, šećerom i medom, on se koristi za pravljenje deserata. U nekim regionima, kao što je Tabaristan, hleb se pravi od pirinčanog brašna. Srednjevekovni islamski tekstovi govore o medicinskim upotrebama biljke.[14] Od pirinča se isto tako može praviti kaša (takođe poznata kao pirinčana kulja ili pirinčana cicvara) dodavanjem više vode nego obično, tako da se kuvani pirinač zasiti vodom, obično do te mere da se dezintegriše. Pirinčana kaša se obično jede za doručak, a isto tako je tradicionalna hrana za bolesnike.</span></p>
<p><strong><span>Ishrana</span></strong></p>
<p><span>Kuvani, obogaćeni, beli, dugozrni pirinač se sastoji od 68% vode, 28% ugljenih hidrata, 3% proteina, i zanemarljivih količina masti. U 100 grama porcije, pirinač pruža 130 kalorija i ne sadrži mikronutrijente u znatnim količinama, sa ukupno manje od 10% dnevne vrednosti (DV). Kuvani, beli, kratkozrni pirinač takođe pruža 130 kalorija i sadrži umerene količine B vitamina, gvožđa, i mangana (10–17% DV) po količni od 100 grama.</span></p>
<p><span>Detaljna analiza sadržaja nutrijenata pirinča pokazuje da njihove vrednosti variraju usled brojnih faktora. Sadržaj nutrijenata zavisi od tipa pirinča. Beli, smeđi, crveni, i crni (ili purpurni) varijeteti pirinča su prevalentni u različitim delovima sveta. Sadržaj nutrijenata takođe zavisi od kvaliteta zemljišta u kome se pirinač uzgojen, da lije i na koji način pirinač poliran ili obrađen, načina obogaćivanja, i načina pripreme za jelo.</span></p>
<p><span>Pirinač je osnovna hrana više od polovine svetske populacije. On je predominantni prehrambeni izvor enerigije za 17 zemalja Azije i Pacifika, 9 zemalja u Severnog i Južnoj Americi i 8 zemalja u Africi. Pirinač priža 20% prehrambenog snabdevanja energijom u svetu, dok pšenica doprinosi sa 19% a kukuruz sa 5%.</span></p>
<p><strong><span>Arsenik</span></strong></p>
<p>Arsenik je prirodni element u zemljištu, vodi i vazduhu. Američka Uprava za hranu i lekove (FDA) prati nivoe arsenika u hrani, posebno u pirinču koji se koristi u hrani za bebe.[18] Dok rastu, biljke pirinča imaju tendedenciju da apsorbuju arsenik lakše od drugih prehrambenih kultura, i stoga je neophodno ekstenzivno testiranje mogućeg rizika uzrokovanog arsenikom pri konzumiranju pirinča.[18] Aprila 2016, FDA je predložila limit od 100 delova po milijardi (ppb) za neorganski arsenik u pirinču i drugoj hrani za bebe da bi se minimizovalo izlaganje arseniku.[18] Za kontiminaciju vode arsenikom, Agencija za zaštitu životne sredine Sjedinjenih Država je postavila niži standard od 10 ppb.[19]</p>
<p><span>Arsenik je karcinogen grupe 1 na IARC spisku.[18][20] Količine arsenika u pirinču široko variraju, pri čemu su najveće koncentracije nađene u smeđem pirinču i onom koji se gaji na zemljištu koje je prethodno korišteno za uzgoj pamuka, kao što to slučaj sa delom zemljišta u Arkanzasu, Luizijani, Misuriju, i Teksasu.[21] Beli pirinač koji se uzgaja u Arkanzasu, Luizijani, Misuriju i Teksasu, što kolektivno sačinjava oko 76 procenata pirinča proizvedenog u Americi, ima više nivoe arsenika od drugih regiona sveta, verovatno zato što su u prošlosti korišteni pesticidi bazirani na arseniku za kontrolu pamučnog surlaša.[22] Jasmin pirinač sa Tajlanda i Basmati pirinač iz Pakistana i Indije sadrže najmanje količine arsenika među studiranim sojevima pirinča.[23] Kina je postavila limit od 150 ppb za arsenik u pirinču.</span></p>
<p><strong><span>Bacillus cereus</span></strong></p>
<p><span>Kuvani pirinač sadrži Bacillus cereus spore, koje proizvode emetički toksin kad se ostave na 4–60 °C . Prilikom skladištenja kuvanog pirinča za sledeći dan, rizik od produkcije toksina se može redukovati brzim hlađenjem. Jedan od enterotoksina koje proizvodi Bacillus cereus je otporna na toplotu; ponovno zagrevanje kontaminiranog pirinča ubija bakterije, ali ne uništava toksin koji je već prisutan.</span></p>
<p><strong><span>Okruženja za uzgoj pirinča</span></strong></p>
<p><span>Pirinač se može uzgajati u različitim okruženjima, u zavisnosti od dostupnosti vode. Generalno, močvarne oblasti nisu podesne za uzgoj pirinča, mada on može da opstane i raste u njima, a isto tako može da preživi poplave. Brdski pirinač je poznat po svojoj tolerantnosti suša.</span></p>
VE 227 (20 S)
